POLJE GLAMOČKO

Jutro kišovito, meni se baš ne ide, ne zbog sinoćnje gala večere već jednostavno zbog kiše. Kiša mi uvek stvara loše raspoloženje. Uvek me seti na ovo, na ono. A to su sve složene stvari, stvari na koje nije  ni mesto ni vreme da se misli.. Baš mi je lepo kada je sunce. Jednostavno nemislim...jednostavno što bi rekli, "nisam kod kuće". Nema mi druge. Put pod noge pa dalje. Ne mogu reći pedaliranje jer i ovde je bilo jedno veliko, veliko brdo, planina, na koje ću se popeti opet peške. Nije mi to problem, problem stvara kiša koja pada. Ali mora se dalje. Kada sam se popeo na to brdašce od hiljadu i nešto metara kiša je stala i meni je postalo mnogo prijatnije, mnogo zanimljivije jer sam sada pedalirao. Spust je bio dug, prosto sam došao do Glamoča u jednom "cugu". Glamočko "gluvo" kolo je čaki i u filmu opevano. To ide ovako...uhvate se devojke i momci i zaigraju, onako bez muzike samo uz taktove udaraca nogu. Da ne zaboravim ni Glamočko Polje, polje oko kog su posađene visoke planine, Cincar, Malovan, Vitorog, Čardak i još mnogo drugih . Tu je još i Miroslav Čangalović operski pevač, jedan od najvećih u bišoj Jugoslaviji. Jedina mana ovog kraja su ruševine kuća. Ruševine jednog pogrešnog vremena. Uz put, ali stalno, jer ako skreneš, mine su tu. Nisam smeo, nisam hteo, morao sam da se suzdržim kada sam hteo u WC,  ni domaći ljudi nisu načisto da li ih ima ili ih nema, a to je desetak i nešto godine od rata. Prelaz iz jedne u drugu, federacije u republiku i onda spust kakav  se nepamti. Spust koji ne trajao do mesta u kome ću zanoćiti, Donje Podgorje. Sada je kiša padala kao iz kabla. Smestio sam se u školi pored puta. Pomalo se i pitam, šta će mi šator kada pada kiša, Curi na sve strane. Dok nepada dotle je šator, kad pada bolje da ga ni nemam. Ovaj put sam zaspao al jedva.