SAD ILI NIKAD

07.07.2015
Sad ili nikad, pitanje je. Danima sam se mučio oko toga da li je vreme, da li je sad vreme, da li ću moći, da li ću... i opet da li ću. Danas ću pa makar morao i da se vratim.
Jutro divno, letnje,  ponedeljak,  ja se napakovao svega. Mislim, samo ono što se može poneti. A to što se može poneti bogami, bio je još jedan pored mene na biciklu. Hrane, pića i odeće. Na put nikako da krenem, vrte mi se stalno slike mojih drugara, moje generacije, mojih predjenih kilometara, na kraju i mog zdravlja. A ipak, rano sam ustao da krenem i o čemu sad razmišljam?
Podne, konačno se odlučih, krenuću. Polazak bez ispraćaja, suza, pa i ja sam turu čuvao kao zmija noge ako nešto krene kako ne treba.
  Prva destinacija Monoštor. Dovezoh se, ali odlučih da ga obidjem.  Jer, selo ko selo, moj stric i ćale su odrasli u Monoštoru pa sam mnogo puta bio tu, a meni je cilj tamo napred, more! More, more, more...Taj slogan će me i voditi.
U Bezdanu  sam prvi put napumpao gumu. Sve sam imao pripremljeno. Pumpa, rezervna guma, lepilo, nekoliko tiptop fleka i ostalo. Samo sam je naduvao i izgledana da neću lepiti gumu do povratka kući. Ma to su gume!
Voziti je baš "cool" rekli bi neki. Nekako dođoh do Batine vec umoran od voznje. Počeo sam se brinuti da li je možda vreme za povratak. Setih se slogana more, more, more.. Izdržaću. Do Osijeka, a posle šta bude.
 Na carini niko ništa nije ni tražio  Cura policajac sa neskriveni divljenjem pitala me kuda idem. A ja kao iskusni vuk koji zna šta je carina, ko iz topa odgovorih: "Ma tu, na Zeleni otok'. I to je sve? Mislio sam, kada dodjem na granicu, a carinici nadrdani, sve će moje bisage prekopati, a ja ću se u sebi smejati. Ništa od toga, baš ništa. Carinik nije ni izašao.
Hrvatska, to je zemlja u kojoj ću danas prespavati, samo da stignem do Osijeka. Više se ni ne sećam kuda sam prolazio, toliko sam bio već umoran da mi je svašta padalo na pamet. Počeo sam zaboravljati imena sela. Zmajevac, Suza, Knezevi Vinogradi, Mitrovac, Grabovac, Lug, Vardarac i Bilje, to su mesta kroz koja sam prošao i sad ih pišem jer im imena čitam sa karte.
U jednom selu svratio sam da uzmem mleka, onog domaćeg. Prvo, ono je jeftinije a drugo nemogu uzeti celu litru jer nemam ni ambalazu.Tako sam i došao do neke bake, koja je držala krave i prodavala meleko. Ispričao sam joj priču o putu na more. "Kolko to košta" pitao sam je. Rekla je "To ti je za put, putniče". Eh, kako sam bio srećan u tom trenutku. A to se će biti obrazac prilikom kupovine mleka ubuduće. E, sad pohvale za domaće sponzore. Stevane, hvala ti za kobasice i slaninu. Stevan koji je jedini verovao u moj put, rekao mi je kad krenem da dodjem do njega, daće mi hranu za put. Eto tako jeo sam slaninu i kobasice i pio mleko.
Pada veče, ja umoran, baš umoran... Jedva sam okretao pedale. Nisam više ni vidjao nikoga, kao kroz san. Možda su i bili tu, možda su prolazili pored mene, ali ja ih jednostavno nisam video.
 More, more, more... ponavljao sam u sebi, ali bicikl nije više išao kao ranije. Iznenada gle, reka Drava, s ove strane neki šančevi, neka tvrdjava, šta li...  a sa druge strane grad Osijek. Najveći grad u istočnom delu Hrvataske. Sastoji se iz starog grada (Tvrdjave), Gornjeg, Donjeg i Novograda. Od svih poznatih ljudi iz Osijeka samo mi je bila na pamet na pameti. "Ančice, plavčice odakle si ti? Ja sam seka iz Osjeka, trgovačka kći". Hej, pa i Jasna Šekarić je iz Osjeka. I Zlatko Pejakovic,  Jelena Dokić, Slobodan Cvetićanin. Ovaj poslednji je operski pevac. Setio sam se pevača jer sam i sam svirao.
  Veče je već palo, veče kad treba prvi put da spavam u šatoru. Bio sam u panici  jer ništa nije bilo kako je trebalo da bude. Prvo vožnja biciklom do Osijeka, upoznavanje sa ljudima i mestima, već samo jedan veliki umor.
Šator, gde da ga postavim, šta će reći ljudi ako im parkiram ispred kuće a već je kasno da nekog zamolim, priupitam za parče placa. Zaključim da je najbolje da izadjem iz Osijeka pa da onda usput negde postavim šator. Par kilometara izvan Osijeka nema nigde takvog zgodnog mesta. U Antunovcu nadjoh jedan slobodan plac, ali mi se ne da šator. Mrak je. Izvadih vreću za spavanje pa samo sa njom legoh. E vala, ne da mi se ni spavati. Šta je komaraca bilo, nikad nisam video toliki broj! Oni su me i razbudili pa sam morao prosto da bežim. Nazad u Osijek, pa zeležnička stanica. Na stanicu sam stigao već  posle ponoći,  bicikl sam parkirao ispred sebe, a ja na klupu, u vreću, pa na spavanje. Na svu sreću,  komaraca više nije bilo.
More, more, more...slogan koji me vodi. Mislim da će sutra biti malo bolje.

NOVI DAN

08.07.2015 god.

U Osijeku, dan osvanuo, jutro prelepo a ja se sa klupe vraćah u novi dan i slogan koji glasi more, more, more. Nisam ga ni menjao al mi se tog jutra učinio novim, svezijim, ornijim. Nisam ništa ni fotografisao jer sam imao nov telefon. Nisam ni znao kako da ga napunim a ne da i šklocam. A o umoru tek da i ne pričam. Juče sam bio toliko umoran, da sam mogao kući, okrenuo bih nazad. Na svu sreću pa je to prošlo. Fotografija, to je sada vreme da počnem izučavati. I na kraju, Osijek je jedno mesto koje sam puno puta video, mesto koje ću moći da fotografišem i drugi put. Kad napunim aparat i kad ga savladam.Pošto je bilo rano malo sam se provozao  po Osijeku gadu. Usput sam tražio mesto gde nije autoput da bih se uputio u sela koja sada pamtim, jer umora nema. Na nekom salašu stadoh da zamolim vode. Voda je najveće blago koje postoji. Izlazi neka lepa teta, popričasmo reč, dve... Dala mi je vode, al dala mi je i kartu koja će mi služiti do Splita, pa onda nadalje do Sombora. Nažalost u Splitu mi nije poslužila jer nije bio ucrtan autoput, al dobro...Čepin, Beketinci, Putinovci, Krndija, Budimci, Podgorač, Stipanovci, Vukojevci  to su bila sela kroz koja ću proći i konačno Našice. Hteo sam da vidim Našice malo i drugačije. Pa sad malo mogu i da pišem o mestima u kojim sam bio, umor me nije savladao i ako sam pedalirao .  Našice, malo mesto oko15000 stanovnika. Kupio sam u prodavnici  hleba a paradajza sam dobio od jednog dobronamernog prodavca, koji kada je čuo odakle sam i gde idem ispričao kratku priču o Somboru, o vojsci, o aerodromu, o periodu kada se živelo veoma lepo. Zeleno, Plavo, i se tako redom. Kako je to čovek opisao,  prosto da ti pamet stane. Tu sam jeo, opet kobasice i slanine od domaćeg sponzora sada sa paradajzom. E, a onda sam stao  pored dvorca Dore Pejačević,  lep dvor, a i Dora Pejačević je bila umetnica. Ušao nisam u dvor jer nisam znao da li se plaća ili ne. Ali za prvi put i botanička raznolikost me je očarala. Drveće mamutovac, ginko, gimnoklad, trnvac,  smreka, tisa ...To je to. Pa dva sata sam već bio tu. Sad sam mogao da nastavim jer sam nešto  konačno i video. Počinjem put, al više ne ide tako lako. Pozivam moj slogan, ne ide. Mislim da sam za danas pedalirao dosta. Sad već neću spominjati imena sela kroz koja sam prolazio. Zadrzaću se na krajnjem mestu a to je mesto gde sam prvi put razapeo šator, bicikl lancem zavezao, normalno opet domaćeg sponzora spomenuo plus sada i strani sponzor koji je donirao paradajz, a to su Čačinci. Vreme se promenulo i samo što nije pala kiša. Šator sam brzo montirao, večerao i počeo spremati bisage kad je počela kiša. Zavukao sam se u šator i umoran zaspao.

TREĆI DAN

       Rano sam se probudio. U svitanje. Kiša je prestala i biće lep dan, sunce se pomaljalo. Ja mnogo veseliji jer sam izdžao i treći dan pedaliranja. Sada sam siguran da ću izaći kao pobednik. Spremanje doručka, sredjivanje šatora, opreme mi je odnelo malo vremena, a ja sam već žurio da zapedaliram u nepoznati krajolik.Tu sam prvi put prolazio. Bio sam oran da  vozam. A i prvi put je da sam baš želeo da vozim. U prvom selu sam našao mleko. Čiča muzao kravu pa čekao da mu odnesu mleko ili mlijeko kako ga je on  nazivao. Ja naišao i pitam ...ne, prvo sam ga pozdravio i kroz priču mu spomenuo da ću na more, da mleko koristim kao afrodiziak sa kojim ću kao turbo mašina stići na more, i spomenuo sam mu da imam samo "politra" flašu. "Ne smeta" nasmeja se. Već u narednom trenutku boca mi je bila puna mleka. Ma hteo sam da platim, ali on ni da čuje. E, šta ti znači kada neko kaže- more. A ja moj slogan ponovim tri puta. Malo dalje u selu je bio i plastenik. Nekoliko momaka je  radilo u njemu. Stadoh da možda nabavim svežeg paradajza. Nisam dobio samo jedan,dva,  već su mi napunili kesu a o plaćanju nije bilo ni govora. Opet moj slogan...
          To je bila Slatina, nekad znana kao Podravska Slatina, mesto od 15000 stanovnika omedjena rekom Drava, planinom Papuk i Krndija. U samom gradu se nalazi sekvoja, drvo visine 63 m. Višnjica u okolini Slatine, je imanje koje sam posetio. Arapski konji, jeleni kopatari i mufloni su znamenitosti koje vredi videti.
           Suhopolje, mesto gde sam se odmarao, još uvek ravnica. Kupio sam pirinča jer sam hteo da jedem ono sto sam jeo kao student, mleko sa pirinčem i šećerom.
           Oko pode sam stigao u Verevče a to je sadašnji grad Virovitica, naselje sa 20000 stanovnika. Nisam puno lutao. Jedino sam prvi put napunio telefon kod neke frizerke. Sad već umoran i gladan, seo sam u parku da se odmorim i ručam.Prva fotografja koju sam napravio je dvorac Pejačević a nalazio se tačno preko puta mene pa  je bilo grehota da ga ne slikam. Nisam pokušao da udjem, jer to je bilo pravilo na ovom putu. Put sa što manje potrošenih dinara, evra, kuna i šta ti ja znam kojih para.
         Iz mladosti  se sećam Kamila Kobla, dirigent, pevač, kompozitor, orguljaš... to sam učio u muzičkoj školi. Interesantno je kako se sećam muzičke škole. Išao sam ali je nisam voleo. Posle sam svirao, davao časove i sad se sećam detalja koji su možda i nebitni.
Sveti Rok, zaštitnik grada Virovitice, je druga fotografija.
          Krenuo sam dalje,  prešao još 30-tak km i došao u selo Veliki Zdenci. Više nije išlo. Ovde sam odlučio da zanoćim.  I tako, odoh na spavanje.

USPUT GAREŠNICA, ČAZMA, DUGO SELO

Možda ova tura pedaliranja i nije nešto značajno, bar što se tiče mesta kroz koja sam prolazio. Svraćanje u samoposlugu, kupovina hleba je malo dalo na živosti. Vožnja pored voćnjaka i plastenika i nabavka krastavaca, paprike, kajisije, breskve i opet samo za poneti, već je svakodnevna stvar. Mleko takodje. Sad sam bio što se tiče jela baš natovaren. Jutro malo naoblačeno. Mislio sam da će pasti kiša. Al neće. Temperatura porasla i sunce veselo zasjalo. Sad mi je ostalo samo da vozim I vozio sam. Razmišljao sam koliko kilometara prelazilm. Nepotrebno, al' dobro. I to je deo puta. Ono moje more je slogan koji me vodio, ali sam morao da proverim u praksi. U većini sela, gradova je postojao uredjaj koji je merio brzinu saobraćaja. Počeo sam da merim brzinu. 15 km. Mislio sam da ću voziti brže. Bar 30... Jednom, drugi, ali treći put sad je sigurno, 15 km mi je prosečna brzina. Nekad i sporije. Sigurno da nisam biciklsta koji će pokušati da napravi kilometre puta i to pomnoži sa vremenom, već amater, al" što je malo, malo je ... Jesam li umoran, jedno je od pitanja koje sledi. Ne...ovaj da... Kada se umorim ja sednem kraj bicikla, a kad se odmorim ja nazad na bicikl. Da li me žulja stražnjica? Kada sam se pripremao za vožnju stalno sam imao to u glavi. Hoće li me zaboleti, sad već nije zgodno da se ponavljam, već ću je zvati "moja stolica". Pre polaska na put odlučio sam i nisam pogrešio, da kupim novu "moju stolicu". Platio sam duplo više i imao duplo manje brige, žuljanja. To mi je celo razmišljanje. Napravih u današnjem danu skoroe 100 kilometara i to bez razmišljanja. Počeo jutros, a stigao predveče u Dugo Selo. Nije mi se baš puno pisalo o selima kroz koja sam prošao, nije mi se pisalo ni o selu u kome sam bio. Tačka. Pa verovatno ću tokom putovanja imati želju da nešto i ne napišem.

VRBOVSKO

Dugo Selo je ostalo iza mene. Selo ko selo. Ni dobro, ni loše. Al za mene. Oko 10000 stanovnika. Pedaliranje ka sledećoj destinaciji. Prodjoh dva, tri sela i stigoh u Karlovac. Karlovac je grad sa 50000 stanovnika. Grad na četiri reke Kupa, Dobra, Korana i Mrežnica. Veći grad, a ja tako malo napisao. Umoran sam malo što se odmah oseti na pisanju .Od svega što grad krasi ja samo upamtio dve reke kraj kojih sam prošao, Kupu i Koranu, te Franjevački samostan i Crkvu Presvetog Troistva. Sad put kojim ću prolaziti ima mnogo više planina i bregova. Vrbovsko, grad iliti selo nije veliko po broju stanovnika, oko 2000. Reke Kupa i Dobra protiču kroz Vrbovsko. Neću ga više zvari ni selo, ni grad. Samo Vrbovsko. Već kada sam ulazio video sam da će se krajolik promenuti. Ovde već počinje Gorski Kotar. Nisam to znao, kada sam video kartu odmah mi je bilo jasno...Spust je bio divan. Iako sam bio umoran, prešao oko 90 km, spuštanje je dugo trajalo. Povratak na istu visinu nisam ni pomišljao. Video sam jedan red plastenika i neke ljude koji rade. Stao sam malo da popričam. Ispostavilo se da je vlasnik Makedonac koji živi dugo godina ovde. Bio sam mu prvi putnik koji je putovao na more, bar tako on kaže, i prvi putnik kome će on da pomogne. Iz plastenika sam mogao uzeti šta god sam hteo. Paprika, paradajz više nisu bili interesanti, nego Sumske jagode! E, pa njih sam se najeo. Sa Makedoncem sam se rastao kao sa starim prijateljem. Spustio sam se. Vrbovsko nije bilo za mene. Na reci Dobravi sam odlučio da zanoćim. 

Moj pravac je glavni grad, Zagreb. Stići ću brzo jer je grad već tu. Prodjoh Sesvete i evo me u najvećem gradu Hrvatske. Zagreb, Grad Gradeca i Kaptola Morao sam malo da sednem, u gradu u kome nisam nikad bio. Veoma lep grad. Kulturno-istorijski i privredni centar, 780000 stanovnika. Grad elektronske, hemijske, farmaceutske, tekstilne i prehrambene industrije. Crkva Sv. Marka, te crkva Sv. Katarine, velelepni spomenici. Poznata legenda o nastanku imena govori da je stari ban, žedan i umoran naredio devojci: " Mando, dušo, zagrebi". Tu moram prekinuti jer pisanje o Zagrebu ne bi imalo kraja.

Ali da ne budem nekulturan pitao sam za postavljanje šatora. Domaćin mi reče da slobodno podignem šator. I dok sam se ja spremao za počinak počeli su dolaziti deca a kasnije i stariji. Pa je l treba ovo, je l treba ono, pitanja su bila uvek ista. Hteli su da budu sa mnom, da učestvuju u montiranju šatora, ma bukvalo sve što ja radim i oni će pomagati. Ponudili se me mlekom, sirom za koji su rekli da ga nema u državi i tanko sečenu šunku. "Pivo, je l može?" pita me domaćin. Ja baš nisam rad, ali sam ga morao popiti sa domaćinom.To je bilo crno pivo i meni se dopalo iz prve. Deca su mi rekla da idu u školu "Ivan Goran Kovačić" i da se on rodio u tom kraju. Stavili su mi baterije od telefona na punjenje. Nisam otišao na spavanje do kasno u noć. 

LOKVE

Vrbovsko je selo pored reke Dobre. Pružilo mi je mirno spavanje. Čak i doručak je bio sladji. Možda i ja gladan. Kako je lepo probuditi se u šatoru i čuti vodu kako teče pored vas. Pozdravio sam mog domaćina koji je već bio ustao i ponudio me kafom. Bila je prava crna kafa, na ovom putu prva. Onda sam se spremio za put. E, sad put i nije kakav je dosad bio. 10% uz planinu, meni se činilo mnogo više, bicikl natovaren a ja sad pešak-biciklista. Jedna grupa biciklista je prošla kao da su bili na trkama ili mi se tako učinilo. Javljali su mi se. I ja sam im odgovara mada kroz nos, tu mi je duša bila. Mladost, šta ćete. Sada je počelo gore, dole. Gore pešak, dole veseli biciklista koji ide i po 30-ak kilometara na čas. Brže nisam ni mogao jer nisam smeo. Bilo je dobro i tako. U selu Stara Sušica seo sam ispred jedne kuće da se odmorim, ali me jedna bakica pozvala da udjem. Dok mi je sipala vodu, ispričala mi je da joj je muž poginuo, da ima decu koja su trenutno odsutna, te kakvo će biti voće i tako to... Sedeli smo na tersi. aiznela je kafu, kolače, sok. "Da li si gladan" upitala je. Hm...nisam još bio spreman da me goste. "Ne" bio je moj lakonski odgovor. Bio sam joj zahvala i lepo se odmorio. Sada me je čekalo samo pešačenje, malo vožnje, pa opet pešačenje. Gorski Kotar. Visoke planine razdvajaju primorski deo od nizijsko-brežuljkastog krajolika. Planine, reke, potoci, jezera...to je Gorski Kotar Malo ću više pisati o Delnicama jer je moj stric ovde dugo boravio, tačnije u Čabru. Bavio se preradom drveta. Bio je direktor a strina radila kao službenik. Ja sam moji kuću izgradio gorsko-kotarskim drvetom, prozorima i vratima. Kada se penzionisao, stric se preselio u Opatiju. Zime su ovde hladne i snežne. Godišnje bude 120 dana snega. Planina Snježnik nije slučajno dobila taj naziv. Gorski Kotar sadrži prirodne lepote: Nacionalni park Risnjak prepun prirodnih bogatstava, lekovitih trava, izletničkih mesta itd. Park-šuma Golubnjak smešten nedaleko od Lokvara, u hladu stoletne šume, izuzetan je dar prirode i pruziće vam odmor za dušu. Izvor Kupe te njena dolina su idealno mesto za šetnju, rafting, vožnju kajakom. Zanimljivosti koje sam čuo od jednog meštanina su: Delnice, najviši grad u Hrvatskoj, grad Čabar, najzelenija urbanizovana celina, Gomirje, najzapadniji pravoslavni manastir, Bjelolasica, najviši vrh Gorskog Kotara. a on iznosi 1533 metra. I ja sam stigao na vrh. Dobro, dogurao, ali na vrh! Nisam dugo ostao u Delnicama, već sam produžio ka Lokvaru i Omladinskom Jezeru. Jezero je poznato po ribolovačkim pričama i jednom ulovu pastmke koja je bila teška oko 20 kg. Zanimljivu turu sam danas, htedoh da kazem vozio, pešačio. Vrbovsko - Lokve, 35 km. Al sam mu ga dao na brzini. Iznad jezera, bio je kamp, ali zatvoren. Ustvari zatvoren je zbog slabe posete. Namontiram šator i onda navalih na večeru. U kampu sam jeo prvi put kobasice na logorskoj vatri.

MORE

To jutro je nešto rano osvanulo, toplo, čak i toplije nego što sam očekivao. Priče oko šatora, doručka, spremanja su već suvišne. Divno jezero to Omladinsko. Ali sam ja samo video more, ono Jadransko. Samo još malo i stići ću, videti ga, okupati se. Temperatura je bila visoka i stalno se penjala. Sada nisam više žurio, čak sam bio odmoran za put. Krenuo sam a u glavi mi je bilo : more, more, more. Do Rijeke ima 50-ak km, a sela nigde ili ga nisam video. Ma, možda ga je i bilo. Krenuo sam nizbrdo, i opet nizbrdo i opet... posle sata voznje, tako nizbrdo, svratih da vidim Rijeku, onako sa visine. Lep grad, lep pogled. I onda spust i more. Tačno sam osetio miris soli u vazduhu. Sunce, vreme, sve se pogodilo. Rijeka, grad na Jadranu. Moćno industrijsko sedište, najveća srednjoevropska luka. Turizam je na svakom koraku vidljiv, 200000 stanovnika, luka na obali Kvarnerskog zaliva dubokog 60 m sa velikim brojem brodova. Za one Riječane koji su rođeni 1913. a doživeli 1991. kažu da su doživeli vlast 7 država. Istorijski gledajući bilo je tri imena: italijansko - Fiume, nemačko - Sankt Veit am Pflaum i ovo sadašnje, Rijeka, hrvatsko ime. Od poznatih Riječana ja sam se opredelio samo za Franu Lasića, glumca i pevača jer one druge i ne prepoznajem, a ovog sam gledao u mnogo serija koje su i kod nas aktuelne. I tako na putu ka mom odredištu Opatiji, prođoh pored stadiona Kantride a onda dodjoh prvi put do obale i nisam više mogao da izdržim, zaustavio sam bicikl i zaleteo se u more. Ležao sam dvadesetak minuta i upijao more. Dušeci, pedaline, čamci. Okolo su deca galamila, ali mi nije smetalo, samo sam ležao.Sunce je peklo, bilo je poslepodne, a ja dođoš, to se videlo odmah. Bio sam beo i neobrijan. Pravi pravcati dođoš. Al i ostali su bili dođoši, većina beli.

Dugo sam čekao ovo pravo, morsko kupanje.....Sestra me je već čekala sa nestrpljenjem. Nije bila sigurna da li se šalim kad sam rekao da sam u Opatiji. Pošto je ona lekar, nije ni verovala da zbog mog zdravstvenog stanja mogu na put, a kamoli da ću joj jednostavno doći na kućna vrata. Njena dva sina i strina su me primili kao da sam pobednik. Ja i jesam pobednik, obećao sam joj da ću doći u Opatiju biciklom. I ispunio sam to...

OPATIJA

13.07.2015
Šta da vam kažem, Opatija je divno mesto gde treba da se čovek probudi.I mada je početak juna živa na termometru  već otišla u nebo. Biće kupanja... Sestra je otišla na posao, dečaci još spavaju, strina spremila jaja za doručak. Bio sam malo sa njom, ispričasmo se. Odlučih da ću provesti najmanje sedam dana kod njih.
   Naselje Pobri gde sam bio su iznad Opatije dvadesetak minuta u "spustu". Peške sa opremom za kupanje uputih se na plaže u Opatiji. Ima ih više, nisam znao na kojoj ću završiti. Kod kuće sam retko bio na plaži, još se ređe kupao. More me je zvalo. Opatija grad prijatelj dece, to je prvo što sam video kad sam ulazio. Prijatelj dece, kako lepo to zvuči. Možda je bilo rano ali su plaže već bile gotovo krcate. Krcate dođošima kako sam ih ja zvao, pola beli, pola crveni, tek neko sa preplanulim tenom. Domaći su tek mnogo kasnije silazili na plaže. Mislim.
    Kvarnerski zaliv sa jedne i Učka planine sa druge strane potpuno su me zarobili. Morao sam na kupanje. Mesto od 11000 stanovnika, ja to kažem okvirno jer da li je 11500 ili 10500 meni ništa i ne znači ali mi znači 28 u moru. Pravo leto a nije još avugust. Polako sam se uputio ka plaži Slatina.Ona mi se činila najvećom pa je i normalno da započnem na njoj. I kupao sam se. Voda topla, plava, prozirna, slana. To sam probao juče a probao sam i danas, mislim to, slana.  Nisam znao koliko sam bio u njoj. Tačno je vreme stalo.
      Malo dalje je devojka sa galebom mamila dođoše. I ja, pošto sam se deklarisao kao dođoš dođoh da je vidim. Bili smo generacija. Ona je tu od 1956 godine a i ja sam rođen tada. Kakva sličnost. Ta devojka je pretvorena u jedan od simbola mesta. Skultura o kojoj pričam, devojka sa galebom na ruci postavljena na mesto Madonne, skulpture  koja je premešena pored crkve Sv. Jakova inače zaštitnika grada. Sada sam se sa Lungomare, šetalištem, uputio nazad kod mojih. Bogami onih dvadesetak minuta sad su bili sat i dvadestak minuta. Toliki je bio uspon na Pobri.

     Javljanje kući preko internet veza, i prvi put pomisao da ovo moje iskustvo mogu i da podelim sa drugima.

MOJ DAN OPATIJE

Danas je taj dan koga svi očekuju. Danas je za mene dan Opatije. Večeras idem da vidim, da me vide jer i ja sam danas sadržaj grada. Izašao sam napolje tu gde je biciklo i počinjem da razmišljam o pedaliranju, o novim gradovima i selima koja još nisam video, a ona su morska. Sad već siguran, neću ostati kolko  sam obećao. Ja sam sada sebe nazivao cikloputnikom pa sam i mogao da menjam boravak kako sam ja hteo.

Toplota je više nego zadovoljvajuća, sunce takodje. Sve što bi rekli oko 40 +. Mogu i hoću pre no što podjem na put još malo upoznam mesto. Volovsko, meni se čini kao da je prvo na ulazu u Opatiju pa ću od njega i poći. Sada trideseak minuta dole i na samom ulaz kamp. Nije da me je interesovala cene al nisam ni mogao da ne saznam...ups... Pa cena šatora je bila kao mojih pet planiranih dana.

kupanje al kako je pre bilo, levo, levo, levo...

Ipak ću ja na "crno" da boravim. A kupaću se u slobodnim mestima, a ona što se plaćaju nek plate oni koji imaju. A more, more je svuda isto. Ja sam morao da obidjm kamp i prvo što sam video ono kola iz Sombora. Eh, ja u Opatiju a ono prvo pa muško. Ali domaćina nisam sreo. Prvo sam sišao na plažu. More ko' more, kao što je bilo i juče i preključe...znači jednom reči ono, baš ono...kupanjac je pao. Oko mene svugde brodića, pedalina, kupača... Ja sada više nisam dođoš. Dobio sam malo boje pa glumim.  Ostao sam tri sata, al me đavo vukao da krenem dalje. Lungomare, šetalište me je odvelo na sledeću plažu. Plaža do koje sam stigao Črnikovica je petnajstak minuta je plaža gde sam bio ili ti bar ja mislim toliko kada krećem bez sata. Al' nije mi ni bitno. Sve isto kao i na prvoj plaži mislim na more  koje je i dalje svojom toplotom prosto mamilo, samo se promenuo oblik , mesto, ljudi. More nije duboko, puno dece. Vesela galama. Ostao sat vremena na onoj šljunčanoj plazi. Sledeća plaža... Ovde sam ostao mnogo duže. Ovde sam video polunagih ženskih tela koje su se slobodno šetali. Možda sam pomislio da sam negde u zabranjenoj  zoni al' samo na tren. Pa, lepo ih je videti...kako sam došao na tu plažu, nepitajte me.Veče je vrlo brzo došlo. .

Sestra se spremila, deca već uveliko spremna a ja da smo odavno krenuli bio bi spreman sto posto. Opet kolima, dole u Opatiju, našli smo jedva mesto za parkiranje.

Opet ono, Lungomare, šetaliste ali sada neviđeno šetača.

Hotel Kvarner je u tom trenutku davao najbolji program.

Valcer za valcerom a učesnici u starim kostimima ja mislim nemačkim ili austriskim.

Plesalo se. Onda sladoled. Pa vila i park Angiolina...Kući smo stigli posle ponoći...

VOŽNJA KOLIMA

Sinoć iako je bilo umora, sestra me pozvala da sa njom tog jutra idem na put na Cres. "Pa normalno", rekao sam joj. Imala je posla a ja sam bio itekako slobodan i zainteresovan da vidim Cres. Jedino sam morao bicikl da ostavim i da pođem kolima. E, sad bi moj drug Šešević rekao: " Znao sam, ti si išao  kolima, nisi ni išao biciklom." A on je bio najveći skeptik što se tiče vožnje biciklom... E pa Šeki, bio si u pravu. Al' samo ovaj put. Nisam znao da me čeka još jedna vožnja a to će biti plaćena a i opisana u jednom od narednih blogova.

Jutro, kao i svako drugo jutro, mogu reći morsko. Temperatura iznad proseka ili se to meni činilo. Možda i nije, al meni je veoma ugodno, prijatno, uvuklo mi se pod kožu..  Krećemo put Cresa i Lošinja. Opatija  puna parkova, crkava i ko zna čega još, ali sada prolazna destinacija. Ičići, Ika, Lovran, Medeja, Mošćanička Draga, Mošenik, Brseč, Zagore, Brestova to su mala meštašca kroz koja smo prolazili, ali se u svakom oseća duh mora. Put prepun raznog drveća, ne znam mu ni nazive. Brod velik. Al' svi smo stali. I za dvadesetak minuta smo prešli na ostrvo. Otok Cres. Drugi po veličini u Hrvatskoj. Krenuli smo u obilazak. Prvo jedno, pa drugo... mesta su mala, sestra nije mnogo ostajala, a ja sam se samo vozio. E, onda jedno veliko mesto, tu sam imao priliku i da se okupam. I to malko duže. U jednoj uvali gde je more sasvim drugim sjajem obojilo vodu, nekako zlatno plavo. Voda je bila izvrsna, tako da mi je bilo teško kada smo morali dalje. Šta da se kaže. Izvrsno... Vransko jezero, slatkovodno jezero, čija dubina ide ispod nivoa mora. Sestra mi reče da ovde nema zmija, ali nije znala da mi kaže zašto i da je ovde jedino stanište Bjeloglavog supa, orla. Na prelazu shvatio sam da je ovo bio Cres a na drugoj strani mosta počinjalo je ostrvo Lošinj. Mnogo manje ostrvo. Stigli smo u Mali Lošinj, ali trebalo je pričekati da prodje pauza koje ima i u Hrvatskoj, da sestra nastavi sa radom. Dok smo čekali povela me je na pićence i na sladoled. Sladoled mi je najveća želja na putu. Neću ga kupovati, znam, zbog utanjenog budžeta, al nek se zna. Sladoled sam voleo i kod kuće. Sladoled...mmm. 

Mali Lošinj sam obišao uzduž i popreko. Italijanski nazvan Lussinpiccolo, smešten u uvali August, oko 8000 stanovnika. Ovi ljudi su bili pastiri, medari, brodari, ribari, a većina se bavi turizmom. Eto tako se zavšilo putovanje na otoku. Već je bilo kasno kad smo se vratili kući. Strina je pripremila večeru od koje mi je pamet stala. Riba. Prava, morska pečena pa još sa krompirićima.